SRB

ENG

Трноружичњак/Thorn Rose Garden
Селма Ђулизаревић Карановић

Галерија УЛУС, Београд
07. 09–19. 09. 2017.

Изложба се отвара у четвртак, 7. септембра 2017. године, у 19 часова. Изложбу ће свечано отворити проф. Милета Продановић.

.................................................................

Живиш с оним картама које ти живот подели.
Ми смо ти који морамо да учинимо ствари одговарајућим.
Боб Дилан, »Хронике«

Ментални екран
Шта је интелектуални, а шта визуелни реализам, односно, да ли цртамо/сликамо ствари онакве какве знамо да јесу (и чиме је структурирано то наше знање) или их сликамо онакве какве нам изгледају, философско је питање (од Платона до егзистенцијализма). Ова дилема прати сликарку Селма Ђулизаревић Карановић још од средине 90-их година, на почетку њене каријере, када фундира поетику сопственог рада на традицијском поимању слике; сликано поље као ментални екран на којем се пројектује један сложени свет односа људи, идеја, ситуација, појава... Можемо веровати у стару истину да нема великих и малих или застарелих тема већ се концепти и тезе заснивају, пре свега, на питању уметничке идеје, њене елаборације, проводљивости система и ситуирања проблема у контекст времена.

Стварно и/или могуће
Трагање за идеалима заједничког/породичног живота и амбијентом личне среће усмерио је и тематски оквир овог сликарства ка породичним сценама и фрагментима приватног живота са елементима аутобиографског. У ваздуху већ лебди отворено питање о принципу не/задовољства Персоне и Сенке. Рекло би се, Селма Ђулизаревић управо кроз сликарски рад настоји да разреши дуалитет стварно и/или могуће, лични живот и пројекцију своје унутрашње слике у спољашњи свет ризикујући, при том, не/разумевање и погрешну перцепцију Других. Кроз рад покушава да савлада опасности и замке које одређене конвенције носе када се тражи адекватни графички и пиктурални еквивалент.

Шта све жене трпе ради лепоте
Данас је видљива потреба Сликарке да њен рад овлада простором - амбијентом, а бајковитост са елементима субверзивног стуктурише идејни концепт нових колажа и кринолина. Свој афинитет за сценско и сценично она развија у дијалогу са историјским костимом и временима жена-дама, када се господство огледало и у пажљивом дрес-коду. Пројекат са корестима-објектима водили су даље у још развијенији систем посвећен визуелној игри са кринолинама и креацијама сценских костима по сопственој естетској мери.

Кринолина-кавез (или питање идентитета и интегритета)
дугачка сукња или хаљина обележила је женску моду кроз векове. Хаљина-кавез у којој је жена недодирљива, прави се од чврстих обруча преко којих се спушта подсукња, а потом горњи слој чипке или неког другог финог материјала. Поборници веће слободе за жене оптуживали су креаторе да су жену намерно ставили у кавез и тако јој додатно везали руке. Како било ко може добро да се осећа ако носи гомилу челика на себи (ма како он био лак), и преко тога још метре и метре материјала? Прави је изазов носити кринолину, али упркос свим тешкоћама, у њој се припаднице лепшег пола осећају сасвим посебно, једно је од мишљења данашњих креатора венчаница.

Ка Трновој Ружици   
Сликарски чин – координација психомоторних активности - служи артикулацији опажања, сећања, осећања и других доживаљаја који се могу повезати са детињством и временом игре. Сами корени естетских илузија везују се за рано детињство, животни период у којем су сва деца ликовно даровита. На неки начин ово активно понављање пасивних доживљаја осујећује судбинске дилеме о Добитницима и Губитницима а јединство, равнотежа и стабилност личности, макар у фрагментима, освајају нови животни простор. Ту су бајке преведене у приватне ситуације и модификоване у поетски згуснута стања.

Бајке
се, као и снови, служе језиком симбола, а симболи нам долазе из дубина несвесног. »Бајка у којој се раскош јединства света у пуној мери огледа није супститут, већ легитимни облик света детињства у коме чуда не престају да трају, баш као што ни бајка не престаје да траје, стално се са сваким новим дететом и новим писцем изнова рађајући од праисторије до данас.« (Г. Олујић, Поетика бајке)

Трнова Ружица у ђул-башти             
Обиље цвећа постаје метафора љубави и рајских вртова. На питање: чиме храните Ваш рад? Сликарка би вероватно одговорила елементима флоралног и фолклорног, персијским теписима и ружама, моделима наше културе. И заиста, у колористички раскошним и мирисним ђул-баштама Селме Ђулизаревић живе принцезе (из бајки) спремне да улепшају и наше снове. Трнова Ружица је једна од њих. Бајка, ризница архетипова »исконских слика« и симбола који долазе из колективно несвесног (Јунг) садржи толико откривајућег и ослобађајућег. На тај начин фигуре из бајке постају носиоци наших сопствених пројекција, а у доживљају бајке крије се излечење.

Психоаналитичар др Бруно Бателхајм
представља провокативно и стимулативно истраживање најпознатијих бајки. Он открива прави садржај прича и показује како их деца могу искористити да би се изборила са својим збуњујућим осећањима и стрепњама.


Трнова Ружица
И Сликаркина Трнова Ружица је метафора за једно историјско време и сећање на некадашње лидере, вође, (Принц, Краљ, Лењин, Тито). Цветови су заједнички именитељ у читавом ауторкином сликарском раду. И као етно-апликације, расути и зашивени на корсете, Титову слику, колаже, а доминирају и цртежима. Више од истине коју живимо је да се утопијским пројектима пролитичара може успавати не само принцеза већ и читав народ. Социјални и други табуи који провоцирају, вуку се за нама. Службено историјско памћење постаје ретроградно. Пројект о спаситељској љубави Трнове Ружице близак је сензибилитету фемине.

Трнова Ружица Браће Грим
Поручује: Љубав и племенитост побеђују. Не треба бити осветољубив. Бајке су биле интегрални део детињства стотинама година. У том комуникацијском коду Селма Ђулизаревић ствара амбијенталну бајку за и децу и одрасле. Интелигентно и провокативно у колажима и кринолинама мимикријским и субверзивним средствима ствара угодну амбијенталну бајку која очекује повратак принцеза и хероја-принчева. Идеолошки феномени и социјални план заклоњени су уметничким концептом у знаку обиља цвећа које реферише на љубав и рајске вртове. Аритмија времена обележена је расутом пажњом, згуснутм свакодневицом и стереотипима. Упркос свему, Селма Ђулизаревић Карановић је део генерације убеђене да се и уметношћу свет може мењати.


Љиљана Ћинкул